О књизи: 2004 / Први пут преведен на руски (написан 2002), роман нобеловца Џозефа Максвела Цоетзееа је, пре, „манифест односа. ” У средишту овог „манифеста“ је животна прича измишљене аустралијске списатељице Елизабет Костело. Има 66 година, њене књиге су признате у целом свету, држи предавања, води дискусије у академским круговима, рецензира радове својих колега. Она има славу и успех. Њени радови садрже секс, љубомору, бес, страст, њени описи граниче се са опсценошћу, носе збуњеност и сталне сумње. Али, као што се увек дешава, само насамо Елизабет Костело може бити потпуно искрена. Управо у таквим тренуцима, сагледавајући свој живот, писац може проценити степен искрености свог животног и књижевног положаја, постајући сам себи судија. Цоетзеејева узвишена, оштра и, као и увек, узбудљива проза посвећена је покушају да се одговори на најједноставнија питања: шта је човек, шта му је потребно на овом свету. Али одговори нису нимало лаки за аутора. Психолошки лавиринти које је изградио Цоетзее захтевају да прођемо кроз њих много пута да бисмо коначно пронашли излаз... Нови роман нобеловца (2003) Ј. Цоетзее на први поглед нам представља животну причу једне жене - мајка, сестра, љубавница, писац; у ствари, ово је роман-медитација о најтежим тренуцима људског постојања. У јеку своје младости, она, Елизабета Костело, могла је, попут Психе, да изазове крилатог Купидона да посети земљу. Не зато што је жудела за Божјим додиром, она је жудела за њим до тачке бола; јер је у својој страсној тежњи могла да усади у Бога укус за оно што му је тако недостајало код куће на Олимпу. Али сада се, чини се, све променило: „Разведена белкиња, висока 5’8”, у шездесетим, јури ка смрти истим темпом као и смрт ка њој, тражећи бесмртника са циљем који се речима не може описати…»